Пређи на садржај

Тело балета

С Википедије, слободне енциклопедије
Тело балета у „V” облику[1][2]

Тело балета (енгл. body of the ballet, фр. corps de ballet) је група играча који не спадају у групу балетских солиста. Стални су чланови балетске компаније и понекад помажу око саствљања позоришне сценографије.[3]

Тело балета делује као целина са специфичним покретима на сцени. Понекад стварају специфичне улиге за балет као што су на пример цветови Шчелкунчика.[4]

У класичном балету, женски кордебалет традиционално игра важну улогу. Разноврсни масовни плесови са много сликовитих поза били су од великог значаја у продукцијама Артура Сен Леона - тако да је кореограф био чак и критикован због њихове сувишности. Међу сачуваним наслеђем 19. века су „Молитва вилиса” из II чина балета Жизела (кореографија Жана Коралија у редакцији Маријуса Петипа), „Излазак сенки” из Бајадере и „Слика Нереида” из Успаване лепотице Маријуса Петипа,[5][6][7][8] „Слика лабудова” из Лабудовог језера[9][10][11][12] у поставци Лева Иванова. Она се сматрају ремекделима кореографије.

Александар Горски (Дон Кихот, 1900) и Михаил Фокин (Шехерезада, 1910, Петрушка, 1911) дали су кордебалету потпуно другачију улогу у својим наступима – иновативни кореографи раног 20. века тражили су живу глумачку реакцију од балетских уметника, сценске комуникације, импровизационог односа према ономе што се дешава на сцени – како се то захтевало у драмском позоришту према „школи искустваСтаниславског.

Функција

[уреди | уреди извор]

Тело балета поставља расположење, сцену и нијансе балета, гради везу и другарство међу члановима балетске дружине и ствара велике сценске слике кроз ансамбл покрет и кореографију.[13]

Тело балета је за плесну трупу као што је кичма за тело: пружа оквир, подршку, контекст и естетску форму. - Плесни магазин[14]

Поред физичке изградње света коју обезбеђује тело балета, оно такође служи као витална одскочна даска за млађе, долазеће играче, где уче о животу компаније и структури класичних балета пре него што их евентуално унапреде као солисте или главне играче.[13]

Историја

[уреди | уреди извор]

Неки научници тврде да тело балета из деветнаестог века налази своје корене у француским револуционарним хорским свечаностима, које су и саме укорењене у фестивалима из антике.[15]

Le petit rats

[уреди | уреди извор]

Плесачи који су попуњавали тело балета Париске опере често су укључивали ученике, неки од којих са 14 година, од миља познате као les rats или les petit rats.[16] За тај термин постоје многа етимолошка објашњења; међу њима и сугестија Емила Литреа да је израз „demoiselles d'opéra“ (млада дама из опере) скраћен једноставно у „ра“, или веровање да се звук које су шпицасте ципеле балетске трупе производиле на дрвеним подовима просторија за пробе може упоредити са скакањем пацова.[16]

Године 1866, Теофил Готје (аутор Жизеле) објавио је есеј под насловом Le Rat,[17] љубазан и духовит опис навика ових младих плесача.[16]

Пацов је, упркос свом мушком имену ['пацов' је именица мушког рода на француском], изразито женско створење. Наћи ћете их само у Руе ле Пелетиер, на Краљевској музичкој академији, или у Руе Ришер, на часовима плеса; они постоје само тамо; узалуд бисте тражили било где другде на свету. Париз поседује три ствари на којима му завиде све друге престонице: јежа, печурку и пацова. Пацов је позоришни јеж који има све мане уличног јежа, мање добрих особина, и као и овај други производ је Јулске револуције. Пацов је оно како ми у Париској опери зовемо младе девојке које се обучавају да постану плесачице и које се појављују у сценама масе, позадини, летовима, сценографијама и другим ситуацијама у којима се њихова величина може оправдати ограниченим погледом. Старост пацова варира од осам до четрнаест или петнаест година; шеснаестогодишњи пацов је веома стар пацов, рогат пацов, бели пацов; ово је старо колико икад постану; у овом узрасту су им студије мање-више завршене, дебитовали су, плесали соло, њихово име је исписано великим словима на постеру; дипломирали су као 'тигар' и сада постају балерине прве, друге или треће класе или чланови хора, према својим заслугама или својим покровитељима.[18]

Улога тела током касних 1800-их у Балету Париске опере такође може укључивати доњу страну. Плесна сала у којој су се плесачи загревали пред наступ такође је функционисала као нека врста мушког клуба, где су богати мушки оперски претплатници (arbonnés) могли да послују, друже се и предлагају балерине. Зато што су многи „ситни пацови“ потицали из радничке класе, и због постојећих структура моћи, они би имали финансијски и каријерни подстицај да се повинују наклоностима и пропозицијама ових претплатника.[19] Међутим, вреди напоменути да мало преживелог савременог писања о овој теми бележи искуства или перспективе самих малих пацова, често уместо тога грешећи на страни оговарања.[20]

20. век и даље

[уреди | уреди извор]

Балети попут Пламена Париза, који су представљали огромно тело од 24-32 плесача, били су пионири у активној употреби тела балета у приповедању прича.

Током 21. века, захтеви за трупним плесачима су се мењали, позивајући их да буду „свестранији и виртуознији као појединци” и узрокујући да се „суочавају са више емоционалних и физичких изазова него икада, појачаним тешким радним распоредом”.[14] Они су типично међу најслабије плаћеним члановима компаније, и често им није гарантовано запослење током целе године. They are typically among the lowest-paid members of the company, and often not guaranteed year-round employment.[14] Упркос изазовима, многи плесачи у телу балата осећају понос и повезаност са својим положајима: како је рекла Карин Елис-Венц, сада пензионисана плесачица и наставница [Јофри балета]], „људи морају да знају да можете имати фантастичну каријеру и остати у телу.“[14]

У медијима

[уреди | уреди извор]

Сликар импресиониста Едгар Дега често је у својим делима представљао играче Балета Париске опере, међу којима су и неки од његових најпознатијих. Укупно је око 1.500 његових слика, монотипија и цртежа посвећено је балету, као и неке скулптуре.[19]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Kant, Marion, ур. (2007). The Cambridge Companion to Ballet. Cambridge Companions to Music. Cambridge and New York: Cambridge University Press. стр. 164. ISBN 978-0-521-53986-9. ; 'Old style' date 4 March
  2. ^ Chaĭkovskiĭ, Modest Ilʹich; Newmarch, Jeaffreson; Rosa Harriet (1906). The life & letters of Peter Ilich Tchaikovsky. J Lane. стр. 735. 
  3. ^ „Les 5 échelons du ballet de l'Opéra de Paris expliqués en détails”. Danse Classique .info (на језику: француски). Приступљено 29. 4. 2020. 
  4. ^ „Corps de Ballet de l'Opéra national de Paris sur medici.tv”. medici.tv (на језику: француски). Приступљено 29. 4. 2020. 
  5. ^ Roger Fiske (1973): Eulenberg Edition, Foreword to the complete score of the ballet: "On 2 Feb 1939 Sadler's Wells presented the ballet in London with Margot Fonteyn in the title role... This was the first successful production outside Russia, and it led to The Sleeping Beauty becoming extremely popular in all countries where classical ballet is cultivated ... The way in which he developed his themes and the lavish originality with which he scored the music raised his ballets far above those his predecessors had composed."
  6. ^ Jean-Louis Perrier (28. 6. 2000). „Rostislav Doboujinsky”. Le Monde. 
  7. ^ „The Sleeping Beauty (1968)”. Royal Opera House. 
  8. ^ „Theatre Costume 1968 (made)”. V&A Collections. 
  9. ^ „Pyotr Ilyich Tchaikovsky - Years of fame”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 19. 6. 2021. 
  10. ^ Kant, Marion, ур. (2007). The Cambridge Companion to Ballet. Cambridge Companions to Music. Cambridge and New York: Cambridge University Press. стр. 164. ISBN 978-0-521-53986-9. ; 'Old style' date 4 March
  11. ^ Chaĭkovskiĭ, Modest Ilʹich; Newmarch, Jeaffreson; Rosa Harriet (1906). The life & letters of Peter Ilich Tchaikovsky. J Lane. стр. 735. 
  12. ^ „Swan Lake Ballet 2018 India”. BookMyShow. Архивирано из оригинала 6. 3. 2018. г. 
  13. ^ а б Hatch, Alex Marshall. „5 Reasons to Love the Corps de Ballet”. Pointe Magazine. 
  14. ^ а б в г Carman, Joseph. „The Silent Majority: Surviving and Thriving in the Corps de Ballet”. Dance Magazine. Приступљено 24. 6. 2023. 
  15. ^ Macintosh, Fiona; et al. (19. 9. 2013). „17”. Choruses, Ancient and Modern. Oxford University Press. стр. 309 — 326. ISBN 9780191759086. Приступљено 24. 6. 2023. 
  16. ^ а б в „Petit Rat”. Opéra national de Paris. Приступљено 2023-06-24. 
  17. ^ An essay entitled Le Rat
  18. ^ Zanotti, Marisa. „The Rats: The Dancers of the Corps-de-Ballet”. Glitch/Giselle. Приступљено 24. 6. 2023. 
  19. ^ а б Fiore, Julia. „The sordid truth behind Degas' ballet dancers”. CNN. CNN. Приступљено 24. 6. 2023. 
  20. ^ Coons, Lorraine. „Artiste or coquette? Les petits rats of the Paris Opera ballet”. SageJournals. doi:10.1177/0957155814520912. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
  • Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Ballet”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press.